Радња се одвија у Паризу и околини, према Диминој драми око 1700. године, али се најчешће поставља (према Вердијевој замисли) у време праизведбе, односно, средином 19. века.

Чин први

Салон у Виолетиној кући у Паризу. Виолета је организовала забаву да прослави свој повратак у друштво након кратког, али интензивног напада туберкулозе. Међу гостима су и њени дугогодишњи пријатељи, а Гастон представља свог пријатеља који је заљубљен у њу и који је сваки дан долазио да пита за њено здравље док је била болесна. Она му се подсмева, али и барону Дуфолу који се није интересовао за њу. Он одговара да је зна тек годину дана, а Виолета му се подсмева јер је Алфред „зна тек неколико минута".

Пријатељи позивају барона да наздрави, али он одбија, па избор пада на Алфреда. Он наздравља лепој Виолети и истиче да је љубав најбитнија ствар на свету, док Виолета каже да је то радост и забава. Наједном, Виолети позли и она госте пошаље у другу салу на игру. Алфред долази и изјављује Виолети љубав. Она га одвраћа, јер мисли да је неспособна да воли и да њему, поштеном младићу, не приличи да буде са куртизаном. Ипак, даје Алфреду цвет камелије и каже му да га донесе када свене. Алфред срећан одлази, а и гости напуштају забаву јер већ свиће. Виолета остаје сама и чуди се каква се то осећања буде у њој. Она одбацује љубав као лудост и велича радост и забаву, али јој се стално враћају Алфредове речи да је „љубав само кило свемира".

Чин други

Сцена прва

Сеоско имање крај Париза. Алфред и Виолета су већ три месеца заједно и напустили су вреву Париза да уживају у самоћи и љубави. Ипак, Алфред открива да Виолета тајно распродаје своју имовину да би Алфреду пружила раскошни живот и он постиђен одлази за Париз да подигне свој новац из банке.

У кућу долази Алфредов отац, Жорж, који од Виолете тражи огромну жртву: да напусти Алфреда јер њена лоша репутација доноси срамоту његовој породици и кћери. Виолета је очајна и преклиње Жоржа да је не тера на то, јер је тек пронашла праву љубав и ако остане без ње, умреће. Ипак, пристаје. Жорж одлази, а Виолета пише опроштајно писмо Алфреду, у коме не наводи прави разлог одласка. Она одлази у Париз да покуша да заборави Алфреда, али он креће за њом да се свети упркос очевим молбама.

Извођењем дела Моцарта, Бетовена, Хајдна и Петра Стојановића, на концерту одржаном 16. марта 1953. године, започела је историја Нишког симфонијског оркестра, који је по први пут наступао као Градски симфонијски оркестар, под диригентским вођством Стојана Андрића. Солисти овог концерта били су пијанисткиња Милица Марјановић и виолиниста Лазар Марјановић из Београда. Исте године оркестар је одржао још четири концерта у Нишу и један у Лесковцу и тиме постао један од главних покретача музичког живота града Ниша. За досадашње велике успехе у својој културно-уметничкој мисији, Нишки симфонијски оркестар је добитник значајних награда и признања: Златне плакете Културно-просветне заједнице Србије, Златне значке Југословенских хорских свечаности, награду Ослобођења Града Ниша и највише признање Града Ниша, награду „11. јануар" за 2013. годину. Указом председника Републике Србије од 10. фебруара 2023. године поводом 70 година постојања, Нишком симфонијском оркестру је додељено одликовање „Сретењски орден трећег степена" за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у јавним и културним делатностима, посебно у области музичке уметности.

Ниш је један од првих градова који је ушао у историју српског позоришта. Први познати позоришни догађај забележен је 1883. године на плакату, за представу путујуће дружине, изведену пригодно поводом годишњице ступања у брак краља Милана и краљице Наталије Обреновић. Спајањем позоришних дружина Д. Јовановића и М. Димића, почетком 1887. године, основано је нишко позориште „Синђелић". Прва представа била је „Српски ајдуци", Ј. Стерије Поповића, 11. марта 1887. године у гостионици „Кнез Михајло". Народно позориште у Нишу добитник је Сретeњског ордена првог степена, највишег државног признања Републике Србије. Ово значајно одликовање додељено је поводом 135 година успешног рада и доприноса култури и позоришној уметности.